-Pi­še: Mar­ko Vi­doj­ko­vić

Bra­ćo i se­stre, na Ko­so­vu je ko­nač­no vas­po­sta­vljen No­vi Ne­be­ski Po­re­dak, a vas­po­sta­vi ga, na­rav­no, naš Alek Sve­moć­ni. Umje­sto Ibra, is­pod mo­sta u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci po­če­še da te­ku med i mli­je­ko, a pti­ce se­li­ce do­le­tje­še pri­je vre­me­na sa to­plog ju­ga i po­če­še da pje­va­ju pra­vo­slav­ne mo­li­tve ši­rom Srp­skog Ko­so­va.
Al­ban­ci po­če­še ma­sov­no da se ras­pi­tu­ju gdje i ka­ko se mo­gu pre­o­bra­ti­ti u Sr­be, na svim auto­mo­bi­li­ma ko­ji do ta­da bje­hu bez ta­bli­ca po­ja­vi­še se zlat­ne ta­bli­ce na ko­ji­ma lič­no Bog is­pi­sa „Ko­so­vo je Ale­ko­vo“, dok na olu­pi­na­ma spa­lje­nih auto­mo­bi­la sta­do­še bu­ja­ti naj­ljep­ši ko­sov­ski bo­žu­ri, u sred zi­me, kad im vri­je­me ni­je. Ni ma­nji in­ci­den­ti, po­put re­ci­mo onog s Oli­ve­rom Iva­no­vi­ćem, ne mo­ga­hu uma­nji­ti ve­li­či­nu Ale­ko­ve Ko­sov­ske Po­bje­de.
U Bo­go­ja­vljen­skoj no­ći, tač­no u po­noć, otvo­ri Ma­li Alek pro­zor na naj­vi­šoj ku­li svog dvor­ca u ju­nač­kim Ja­jin­ci­ma. Ne­bo se, na­rav­no, otvo­ri, te mu se oda­tle obra­ti Bog lič­no: „O, obo­ža­va­ni moj Ale­če“, re­če, „do­bro slu­šaj šta ću ti re­ći. Idi o Sve­tom Jo­va­nu na Ko­so­vo rav­no. Još kon­kret­ni­je, u La­plje se­lo. Obra­ti se na­ro­du, ko­ji te ta­mo žud­no če­ka. Na­gra­di ih svo­jim nje­žnim osmi­je­hom i to­plim ri­je­či­ma. I po­ne­kim trak­to­rom i pra­se­tom. Kao na­gra­du, Sve­tog Jo­va­na uki­dam, a umje­sto nje­ga uvo­dim no­vi pra­znik – Bo­go­ja­vlje­nje Ma­log Ale­ka Ži­vog Sve­ti­te­lja.“
Po­što pu­sti su­zu- dvi­je, ga­nut is­prav­nom Bo­ži­jom per­cep­ci­jom nje­go­ve ve­li­či­ne i mo­ći, kre­nu Alek na Ko­so­vo, sam sam­cit, go, kao od maj­ke ro­đen. Ni­je pre­šao ni me­tar, a je­dan mu po­klo­ni na­sku­plje odi­je­lo. Tek što iza­đe iz dvor­ca, dru­gi mu po­klo­ni blin­di­ra­nu li­mu­zi­nu s lič­nim šo­fe­rom. Ka­ko pro­đo­še kroz ka­pi­ju, tre­ći mu po­klo­ni još ne­ko­li­ko vo­zi­la u prat­nji, če­tvr­ti mu da­de svo­jih de­vet si­no­va, de­vet na­o­ru­ža­nih Ju­go­vi­ća, da šen­luk či­ne kad mu do­đe vri­je­me, a pred sa­mim Ko­so­vom, Ale­ka Bo­ži­jeg Pri­snog Pri­ja­te­lja do­če­ka do­bri srp­ski na­rod, ko­ji se sa­mo­stal­no or­ga­ni­zo­vao i auto­bu­si­ma do­pu­to­vao iz Vra­nja, Pi­ro­ta i Le­skov­ca.
Us­put ga zva­še Ha­ra­di­naj Pa­ša, Ale­kov po­bra­tim po ča­sti i po­šte­nju. „Mi­li moj bra­te Ale­če, da li bi mo­gao da me, kao fol, pi­taš za do­zvo­lu da do­đeš na Ko­so­vo, či­sto da i ja po­ne­kad is­pad­nem šme­ker pred mo­ji­ma, a ti ćeš is­pa­sti ve­li­ki u svo­joj po­bje­di. Sje­ti se ka­ko smo do­bro od­ra­di­li ono s vo­zom.“ Tu je Alek me­ka sr­ca bio, te uz vra­go­last osmi­jeh „za­tra­ži“ do­zvo­lu da na Ko­so­vo do­đe, Ha­ra­di­naj mu do­zvo­lu „da­de“, a on­da se za­jed­no pre­ko skaj­pa je­dan s dru­gim smi­ja­hu, jer se do­bro zna da Ale­ku Pro­boj­nom ne tre­ba ni­ka­kva do­zvo­la za bi­lo gdje. Kud Alek na­u­mi, tu­da i kre­ne - sti­je­ne i ka­me­nje mu se pu­ta skla­nja­ju, a ka­ko ne­će ne­do­stoj­ni re­tar­di, ko­ji smo svi osta­li što ni­smo On.
Ka­ko Alek stu­pi na Srp­sko Ko­so­vo, ta­ko ta­mo sta­de pa­da­ti sni­jeg - ja­san sim­bol Ale­ko­ve ne­vi­no­sti i či­sto­te. To­pli slat­ki sni­jeg, mio i ve­seo, sko­ro kao onaj što ga Želj­ko Mi­tro­vić i Vu­lin Ka­pe­tan u no­so­ve gu­ra­ju. Sa­mo bes­pla­tan. Čist, Bo­ži­ji, Srb­ski Sni­jeg. Ode do mje­sta na ko­me, ka­ko tre­nut­no sto­je stva­ri, Iva­no­vić Oli­ver upu­ca sa­mo­ga se­be u le­đa, te tu po­lo­ži vi­je­nac, za šta do­bi za­slu­že­ni apla­uz pri­sut­nih ma­sa, jer je Alek u svo­joj po­bje­di to­li­ko ve­li­ki da vi­jen­ce sta­vlja čak i na mje­sti­ma gdje nje­go­vi za­kle­ti ne­pri­ja­te­lji, po­put Đin­đi­ća i Iva­no­vi­ća, is­pu­sti­še du­šu. Ka­kva nat­čo­vječ­na ve­li­či­na.
On­da ode u La­plje se­lo, gdje pred oku­plje­ni­ma odr­ža be­sje­du u sa­li, u ko­joj ih oba­vi­je­sti da su slo­bod­ni, ne­ka se ra­du­ju. Ja­vi­še se ne­ko­li­ko njih, sa sit­nim i ni­ka­kvim pro­ble­mi­ma, šta će, mu­če­ni­ci ne­ra­zum­ni i ala­vi, da tra­že od Go­spo­dar Ale­ka ma­te­ri­jal­na do­bra. No, Ale­ko­va do­bro­ta ne po­zna­je gra­ni­ca. „Gle­daj­te sad ovo!“, us­klik­nu Alek raz­dra­ga­no.
Na usta mu po­če­še is­pa­da­ti, pra­si­ći, jag­nji­ći, ko­ko­ške, trak­to­ri, tri­sta ne­vje­ro­vat­nih pra­vo­slav­nih ču­da! Na­rod se sta­de do­sto­jan­stve­no i ćut­ke ve­se­li­ti, vri­šte­ći iz­nu­tra od ra­do­sti. Tek po­ne­ki od njih, na Ale­ko­vu mol­bu, na­he­ri­še šaj­ka­ču, kao što to ra­de do­bri do­ma­ći­ni, u sreć­nim i be­ri­ćet­nim sre­di­na­ma, po­put Srp­skog Ko­so­va.
Kre­nuv­ši na­zad ka slav­nom Na Vo­di Be­o­gra­du, Alek po go­lu­bu pi­smo­no­ši po­zdra­vi svo­ja tri naj­mi­li­ja ko­sov­ska ju­na­ka, ve­li­ke hra­bro­sti, a sti­dlji­ve na­ra­vi, bez ko­jih bi sve ovo te­že išlo, a ko­ji ne že­lje­še da za se­be uzi­ma­ju for­mal­ne za­slu­ge, do­volj­no je što ih na­rod me­đu so­bom pre­po­zna­je kao naj­ve­će srb­ske he­ro­je. To su Ve­se­li Zvon­ko, či­je ime do­pi­re van gra­ni­ca Sr­bi­je, a za nje­go­va ju­nač­ka dje­la se čak i FBI ras­pi­tu­je, ne bi li se iz njih na­u­či­li čoj­stvu i ju­na­štvu; Do­bri Ze­ljo, du­še me­ka­ne kao pliš i s osje­ća­jem za prav­du kao u Nje­go­ša; te Ra­do­ji­čić Mi­lan - Ve­li­ki Ra­do­ji­ca - s ko­jim sva­ko ko na Ko­so­vo do­đe mo­ra po­raz­go­va­ra­ti, jer on po­put Ker­be­ra na vra­ti­ma pa­kla, u stva­ri, po­put Sve­tog Pe­tra na vra­ti­ma ra­ja - stra­ža­ri i od­lu­ču­je o sud­bi­na­ma smrt­ni­ka ko­ji se tu za­te­ko­še.
Na kra­ju, ne mo­ga­še od sil­ne mi­li­ne i sre­će Alek da se smi­ri, jer on je na­vi­kao na go­mi­le pro­ble­ma ko­je mo­ra da rje­ša­va, te se od­lu­či na svo­ju omi­lje­nu ra­zo­no­du: po­zva sa­mo­ga se­be na meg­dan, za su­di­ju oda­bra Ći­ri­lič­nog Bo­gu Mi­log Ma­rić Mi­lo­mi­ra, a za pu­bli­ku oda­bra vas­ci­je­lo Srb­stvo! Na­va­li Alek na sa­mo­ga se­be, pa se uspje­šno od­bra­ni. On­da uda­ri na se­be s bo­ka, grak­nu iz­ne­na­đen, ali ovaj kon­tra­na­pad uspje­šno su­zbi. Za­tim kre­nu na sa­mo­ga se­be go­lim zu­bi­ma, od če­ga je­dva ne­ka­ko ute­če, da bi za­tim sa­mo­me se­bi uz­vra­tio no­ga­ma, ru­ka­ma i po­ga­nim je­zi­kom i ta­ko cio zim­ski dan do po­no­ći. Klo­nu­še i Ma­rić Mi­lo­mi­re i pu­bli­ka sen­dvi­čar­ska i gle­da­o­ci kraj ma­lih ekra­na po­su­sta­še, a Alek se i da­lje pro­tiv sa­mo­ga se­be bo­ri, čak i kad se ka­me­re is­klju­če.
Ono što je si­gur­no, Ko­so­vo je srp­sko, Alek je po­bi­je­dio, a i mi za­jed­no sa njim. Dok pi­šem ove po­kaj­nič­ke re­do­ve, Alek Go­spo­dar se u no­vu avan­tu­ru spre­ma, kre­će na da­vo­ske dvo­re, gdje će mu sku­te lju­bi­ti Tramp, Pu­tin, An­ge­la Mer­kel i osta­le bje­lo­svjet­ske ,,ni­šta­ri­je’’. Ali o to­me, u ne­koj dru­goj baj­ci.
wwwbu­ka.com